У Сремској Рачи и Босуту обележена је 81. годишњица страдања страдања Сремаца из Сремске Раче, Босута, Моровића и Јамене од стране крваве „ханџар“ дивизије. Тих мартовских дана дана је у ова четири села страдало око 720 Срба оба пола и свих узраста.

Пошту су одали мештани села Сремска Рача и Босут, делегације СУБНОР-а АП Војводине, Новог Сада, Сремске Митровице, Шида, Удружење ваздухопловаца Војводине, Заједница удруга антифашистичких бораца и антифашиста вуковарско-сремске жупаније, СУБНОР Бијељина и Брчког, УАБНОР Сребреника и други.

Цвеће и венци прво су положени у Сремској Рачи. Током Другог светског рата, 19. јула 1943, у Сремској Рачи је формиран Други сремски партизански одред, а  17. јануара 1944. формира Шеста војвођанска бригада. Током Другог светског рата преко Раче су прошле хиљаде бораца идући за Босну.  За време Другог светског рата комплетно село је спаљено, а мештани сурово преклани од стране 13. СС брдске дивизије Ханџар.

Програм је настављен у Босуту где је одата пошта борцима НОР-а полагањем цвећа и венаца на споменик у дворишту Основне школе, а затим је пошта одата на обали реке Саве на месту где су довођени заробљеници из школе и ту убијани на лицу места. Потомци преживелих, наводе да је народ бежао у околне шуме како би спасао главу, јер је наредба команде ове злочиначке дивизије била да “северно од Саве не сме бити заробљених или живих цивила“. По уласку војника у село, почео је претрес кућа, а мноштво мештана је на лицу места ликвидирано. Стотине људи затворено је у зграду школе, док су по околним салашима вршени претреси, као и силовања девојака, жена, па чак и старица. Поједина тела нису ни пронађена јер су спаљена, а било је и зверстава од којих се леди крв у жилама. По салашима су се тела убијених распадала данима, па су их изгладнеле свиње и пси почели развлачити по њивама. Налажени су и лешеви трудница.

У сачуваној документацији из тог времена, објављеној после рата, наводи се да је 13. СС Ханџар дивизија по својој свирепости и начину извршења својих дела далеко превазилазила све оно што су чинили њихови учитељи и ментори – немачки нацисти. О свему томе је пред судом 1945. године сведочио и Матиас Фрања, један од команданата те дивизије. Од предратних око 1200 мештана Босута, слободу је дочекало тек око 700 њих и то у избеглиштву, махом у Семберији и Мачви.

Присутне је поздравио испред организатора Рада Корица, председник СУБНОР-а Града Сремска Митровица који се пре свега захвалио свима коју су својим присуством дошли да одају пошту страдалима и да од заборава сачувају сећање на све невине жртве страдале од злочиначке руке. Скуп је поздравио Јово Барошевчић, потпредседник СУБНОР-а Србије и председник СУБНОР-а АП Војводине. Он је нагласио да „не смемо ништа препустити забораву и да је на генерација које долазе да наставе оно што су чинили њихови преци и што ми чинимо данас“. Он се осврнуо на страдање народа Срема у времену потпуног безумља наглашавајући да је у Срему сваки дан током окупације био дан борбе за преживљавање и да је сремска равница натопљена крљу невиних жртава страдалих од усташа и нациста. Поруку мира, толеранције и разумевања пренео је Лазо Ђокић, председник Заједнице удруга антифашистичких бораца и антифашиста вуковарско-сремске жупаније Лазо Ђокић.